Živeo jednom u Bengalu u Indiji jedan pobožan čovek. U njegovu je kuću svakog dana dolazio jedan poznavalac sanskrita i naglas čitao po nekoliko dirljivih duhovnih pouka iz Gite, Upanišada i Veda. Domaćin je posvećeno slušao ta predavanja.

Ta porodica je imala  pticu koji su nazvali Krišna. Držali su je u kavezu u sobi u kojoj su se održavala ta predavanja, pa ih je i ona slušala.

Jednog dana, ptica se obrati svom gospodaru i reče: „Da li bi mi mogao reći kakve koristi imaš od ovih duhovnih predavanja?“

Gospodar odgovori: „Krišna, ti izgleda ne shvataš da će me ta duhovna predavanja osloboditi, osloboditi me od ropstva!“

Ptica reče: „Slušao si ta predavanja poslednjih nekoliko godina, ali ja ne vidim nikakvu promenu na tebi. Da li bi upitao svog učitelja šta će zapravo biti sa tobom?“

Narednog dana domaćin reče svom učitelju: „Guru, već deset godina slušam tvoja duhovna predavanja. Da li je istina da ću postići izbavljenje i slobodu?“

Učitelj je ćutao. Počešao se po glavi, zadubio se u pitanje, ali nije našao odgovor. Ćutao je čitav sat a potom otišao.

Domaćin je bio zaprepašćen. Njegov guru nije mogao da odgovori na pitanje koje je postavila ptica, ali je ptica našla odgovor.

Od tog dana, ptica je prestala da jede. Prestala je da peva. Potpuno se ućutala. Domaćin i članovi porodice stavljali su svakog dana hranu u kavez, ali je ptica ne bi ni dotakla.

Jednog dana, domaćin pogleda pticu, pa pošto u njoj nije video nikakav znak života, nežno je izvadi iz kaveza. Tužna srca on položi Krišnu na pod. U tren oka, ptica se vinu u beskrajnu slobodu neba!

Ptica je održala lekciju. Njen gospodar i njegov guru su naučili: tišina oslobađa.

Iz knjige Šri Činmoja, „Vrt duše“