Mi mučimo sebe nastojeći da neki problem nestane. Bog nam se smeje. Ali, istog trenutka kad prihvatimo tu teškoću kao neizbežnu, od Njega određenu, ona polako počinje da iščezava, dok ne dođe dan kada se zapitamo kuda je nestala. Ako znamo kako da gledamo na neki problem, polovina snage tog problema nestaje.

Ali, obično mi nastojimo da izbegnemo problem; pokušavamo da pobegnemo od njega. Problem nije znak nikakve naše greške ili zločina, pa zašto bismo se plašili da se suočimo sa njim? Moramo da znamo da oko nas postoje i pogrešne sile, nebožanske sile, neprijateljske sile. Time što krivimo sebe pa onda hoćemo da se sakrijemo, ne rešavamo problem.

Treba da se suočimo sa problemom i da vidimo da li je to zaista naša krivica. Treba da osetimo da mi nismo neko ko stvara probleme, već neko ko rešava probleme. Treba da praktikujemo duhovni život i da razvijemo unutrašnju snagu, težnju i unutrašnju nevezanost. Polako, postepeno, postaćemo iznutra snažni, a onda ćemo biti u stanju da rešimo probleme koje je izazvala naša sopstvena unutrašnja slabost.

Tama u tebi
Nestaće
Kad posvećenost u tebi
Prizove prosvetljenje odozgo.

Iz knjige Šri Činmoja, “Putovanje duše mog života”