Jedino ako je naše unutrašnje biće preplavljeno radošću i ushićenjem bićemo željni, više nego željni da pomognemo spoljašnjem svetu.

Ako je u nama jalova pustoš, ako u nama nema svetlosti, kako ćemo pomagati ili služiti čovečanstvo? Ako je u nama radost, danas ili sutra, pre ili kasnije, možemo je izneti na površinu i ponuditi čovečanstvu. Neophodno je da duševno volimo čovečanstvo i bezuslovno ga služimo.

Kako da donesemo radost drugima? Da bismo drugima doneli radost, trebalo bi da iznutra težimo. Trebalo bi da osećamo da je svet u nama, a ne van nas; trebalo bi da pokušamo da osetimo da je svet projekcija našeg života. Najpre treba da se potrudimo da stvorimo naš sopstveni svet, koji nas zadovoljava. Kada stvorimo nešto u nama samima, kad postignemo nešto božansko u sebi – recimo, svet radosti i ljubavi – on će odmah pokušati da se otvori i izrazi svetu u celini. Ako smo stvarno stekli radost, ona će postepeno inspirisati ljude oko nas i uticati na njih.

Izvor: Šri Činmoj, “Dragulji sreće”