Naravno, nećemo praviti greške svesno i namerno. Ali, ako dođe do greške u našem unutrašnjem biću, vitalu, fizičkom biću ili umu, moramo odmah biti spremni da je priznamo bez straha. Šta su greške, na kraju krajeva? Sama ideja da je greška nešto sramno ili nešto što se ne sme pominjati stvara pogrešnu vibraciju u kosmosu. Potpuno se varamo ako mislimo da je greška nešto što će neizbežno biti praćeno kažnjavanjem.

Prvo, posmatrajmo greške kao neuspehe. Šta su neuspesi? Oni su stubovi uspeha. Greške su Božija iskustva u nama, a On nas vodi ka konačnom Cilju, koji je savršeno Savršenstvo. Drugo, posmatrajmo ih kao poluistine. Ako grešku pomatramo kao nesavršenu ili beskrajno malu istinu, ako u njoj možemo da vidimo tračak istine, onda možemo da osetimo da ona može da bude ispravljena ili preobražena u istinu. Šta mi obično činimo? Distanciramo se od greške kao da je ona nešto prljavo, ružno i nepristojno. Umesto toga, posmatrajmo svaku grešku kao grumen gline koji može da se oblikuje i izvaja u nešto korisno.

Iz knjige Šri Činmoja, “Božanski heroj”