Vrlo često čujem da aspiranti kažu da ne mogu da se koncentrišu duže od pet minuta. Posle pet minuta dobijaju glavobolju ili osećaju da im glava gori. Zašto? Zato što snaga njihove koncentracije dolazi iz intelektualnog uma, ili, možete reći, uvežbanog uma. Um zna da ne sme da luta; toliko znanja um ima. Ali, ako hoćemo da um koristimo ispravno, na prosvetljen način, onda u njega mora da uđe svetlost duše. Kad svetlost duše uđe u um, krajnje je lako da se satima koncentrišemo na nešto. Tokom tog perioda neće biti misli, ni sumnji ni strahova. Nijedna negativna sila ne može da uđe u naš um ako je on ispunjen svetlošću duše.

Koncentracija iz srčanog centra

Kad se koncentrišemo, treba da osetimo da moć naše koncentracije dolazi iz srčanog centra a potom se penje u treće oko. Srčani centar je mesto gde je smeštena duša. Kad u tom trenutku mislimo na dušu, bolje je da ne stvaramo nikakvu posebnu predstavu o njoj ni da pokušavamo da mislimo na šta ona liči. Jedino ćemo misliti o njoj kao o Božjem predstavniku ili kao o beskrajnoj svetlosti i blaženstvu. Kad se koncentrišemo, mi nastojimo da osetimo da svetlost duše dolazi iz srca i prolazi kroz treće oko. Potom, sa tom svetlošću, mi ulazimo u predmet koncentracije i poistovećujemo se sa njim. Krajnji stadijum koncentracije je da otkrijemo skrivenu, konačnu Istinu u predmetu naše koncentracije.

Iz knjige: Šri Činmoja, “Meditacija”